О књизи Дигитална хигијена
Уколико се у свакодневном животу не придржавамо основних правила телесне хигијене, извесно је да ћемо ту врсту немарности платити угроженим здрављем, што је једноставно правило. Наше време је, међутим, створило потребу и за познавањем „хигијенских“ правила још једне врсте – оне која се тиче виртуелног простора дигиталног света. Књига Дигитална хигијена, коју су као главни аутори потписали Игор Ашманов и Наталија Касперска (испред озбиљног стручног тима укљученог у њену израду), представља својеврсни приручник за ту област.
Одавно нисмо имали прилике да у рукама држимо књигу која на детаљнији и систематичнији начин излаже разне „болести“ од којих пати такозвано мрежно друштво. А што је још важније, реч је о књизи која даје једнако конкретне и систематично организоване препоруке за превенцију и решавање проблема. Свако њено поглавље је прича за себе и разматра тему која је sui generis, премда органски повезану са целином тематике. Аутори се, притом, нису ограничили само на идентификацију тренутно актуелних дигиталних изазова (за које сами кажу да ће већ у наредним годинама, а можда и месецима, бити значајно проширени листом нових које је тешко предвидети), већ су се потрудили да пронађу и позадинску логику процесâ и заједничку нит која их обједињује. Коначно, последње поглавље књиге упозорава на тренутак у коме „дигитални цунами“ може захватити стотине милиона људи који припадају генерацијама које долазе, а које немају довољно развијен степен критичког мишљења.
Питање које су поставили и аутори је: коме је намењена ова књига? Одговор је кратак и јасан: свима нама. Намењена је, рекао бих, пре свега одговорним родитељима, који треба што боље да знају ко и како њихову децу вреба на рачунарским мрежама, али и да сâми усвоје одређене „хигијенске“ навике када је у питању идентитет породице и њено представљање у дигиталном окружењу. Намењена је и омладини, да би нове медије схватили озбиљно – уколико их схвате лакомислено, то може имати озбиљних последица. Важна је и за лекаре (особито за клиничке психологе) који ће се све више сусретати са новим облицима електронске зависности, феноменима отуђености и специфичним видовима депресије и анксиозности код својих пацијената, а који проистичу из „нехигијенских“ навика стечених у виртуелној сфери. Ништа мање је потребна и службама безбедности, јер криминал не само да је нашао потпуно нове путеве за своје старе пројаве, већ су се појавили и потпуно нови видови противзаконитих радњи које су карактеристика искључиво електронског доба. Подразумева се да је потребна и информатичарима, да би освежили своја знања, али и да би апеловала на њихову савест приликом израде софтверских решења, јер она треба да буду у служби човеку, а не да од човека праве роба. Неопходна је и правницима, који ће се све више сретати са новим видовима угрожавања права на приватност и морати из године у годину да прилагођавају правне прописе. И, несумњиво, потребна је свештеницима који ће међу својим парохијанима имати све више случајева повезаних са овом проблематиком, без чијег оквирног познавања неће моћи пружити духовну подршку и савет људима који су већ угрожени.
Бавећи се већ две деценије проблематиком бинарне цивилизације, временом сам извео закључке из три различите перспективе које су биле везане за лична поља делатности: 1) као информатичар сам закључио да је потребно шире информатичко описмењавање друштва, али не у смислу учења људи да буду корисници апликација (што је прилично лако, јер је данас свако софтверско решење user friendly), већ учења људи да препознају суштину проблематике друштва под надзором и његових техничких мехнизама да би своју приватност што боље заштитили; 2) као социолог сам закључио да је потребно увести методологију троструког кључа, која би феномене информационог друштва посматрала из три нивоа – критичког, контекстуалног и концептуалног – чиме би се целокупна сфера о којој је реч сагледала целовито и на њу дао што адекватнији одговор; 3) и, несумњиво најважније, као свештеник сам дошао до закључка да је пут за решавање нагомиланих проблема – бар када су савремени православни хришћани у питању – повратак исихастичкој духовности и умном делању јер човек чија је умна, ноетичка сфера здрава има сасвим довољан степен духовне снаге и расуђивања да информационе технологије користи суверено, као господар.
Књига Дигитална хигијена је у својим кључним елементима у потпуности „компатибилна“ (да искористимо управо информатички израз) са сва три закључка до која сам током времена дошао. Стога је искрено и топло препоручујем целокупној српској читалачкој публици.
Презвитер др Оливер Суботић
